Reforma sistema odbrane nije donela ništa dobro Srbiji. Srpska vojska koja je u vreme agresije NATO pakta mogla uspešno da se nosi sa najvećom vojnom silom u istoriji čovečanstva danas jedva da postoji.
Vojska Srbije još uvek nije do kraja popunjena i ima manje od 10 hiljada naoružanih vojnika.
Autor: Boris Aleksić
Međutim u srpskoj javnosti se već odavno zna da u zemlji postoji oko 60 hiljada pripadnika privatnog obezbeđenja koji po nekim podacima imaju na raspolaganju skoro 50 hiljada komada vatrenog oružja!
U tom privatnom arsenalu nalazi se brojno automatsko naoružanje i duge cevi. Zakonska regulativa kojom bi se potpuno regulisala ova oblast nikako da zaživi.
Međutim, na još teže posledice po bezbednost Srbije ukazuje činjenica da sektorom privatnog obezbeđenja potpuno vladaju stranci.
Među njima na prvom mestu su SAD i Engleska, upravo one zemlje čije „privatne“ firme seju smrt među civilima u Iraku.
Primera radi, bivši ambasador SAD Vilijam Montgomeri je suvlasnik Strakon - a, dok britanski G4S kontroliše Progard, DMD itd.
Ove privatne firme ne obezbeđuju samo imućniji sloj stanovništva već i ministarstava, Privrednu komoru Srbije, Agenciju za kontrolu letenja, Narodnu banku Srbije i nekoliko javnih preduzeća.
Na njihovom čelu se često nalaze bivši visoki funkcioneri MUP - a i državne bezbednosti.
Direktor Securitas - a Đorđe Vučinić je završio specijalističke studije bezbednosnog menadžmenta na Fakultetu civilne odbrane u Beogradu, ali je polagao i kurseve Američkog instituta za mir.
Pre toga je imao višegodišnje radno iskustvo na rukovodećim mestima u MUP - u Republike Srbije - Sekretarijatu u Beogradu.
Američki instutut za mir je poznat po svojim funkcionerima poput Danijela Servera koji je kao i Vilijam Montgomeri već odavno deo američke obaveštajne zajednice.
Server je i otvoreni zagovornik nezavisnosti Kosova i Metohije.
Ova firma je preko svojih funkcionera povezana i sa privatnom vojnom kompanijom AKE – SAS koju su formirali pripadnici engleskih specijalnih jedinica.
Na ovaj način, Vašington i London u Srbiji raspolažu sa ozbiljnim i profesionalnim, naoružanim grupama koje su u mogućnosti da prikupljaju i obrađuju poverljive podatke, ali i da direktno ugroze bezbednost građana Srbije.
Ove privatne i dobro naoružane armije odgovaraju svojim gazdama u inostranstvu koje su deo tamošnjih bezbednosnih struktura i službi.
Njihovi centri se nalaze u zemljama koje su predvodile NATO agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Koliko je ta opasnost realna za Srbiju možemo videti iz analiza koje se bave upotrebom ovakvih i sličnih formacija od strane NATO pakta.
Danijel Ganzer, švajcarski profesor istorije na Univerzitetu u Bazelu i stručnjak za međunarodne odnose objavio je knjigu pod naslovom „Tajne NATO armije – Operacija Gladio i terorizam u Zapadnoj Evropi.“
Ganzer objašnjava da su te oružane formacije stvorene od strane Severnoatlantskog saveza u celoj Zapadnoj Evropi: u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Finskoj, Španiji, Portugalu, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Luksemburgu, kao i u Grčkoj i Turskoj.
Prema tvrdnjama ovog stručnjaka organizaciju i opremu su obezbedili CIA, MI6 (engleska obaveštajna služba) i NATO.
Osnovne metode ovih paravojski su tzv. Strategija zategnutosti i terorističke akcije „False flags“ tj. Operacije podmetanja.
Profesor Danijel Ganzer napominje da „strategija zategnutosti“ i njome obuhvaćena taktika „lažnih zastava“ podrazumevaju izvođenje terorističkih akcija i pripisivanje istih nekom drugom.
NATO je ove grupe koristio zarad kontrolisanja političke situacije u drugim zemljama.
Iz SAD su čak naređivali likvidaciju političara koje su identifikovali kao protivnike.
Opisana strategija predstavlja uobičajeno delovanje Severnoatlantskog saveza već decenijama. Ona danas nije mrtva, naprotiv NATO je stalno unapređuje.
Ovaj model kombinovan sa uticajem koji SAD ima preko USAID - a i drugih organizacija na političke partije, daje mogućnost američkoj hobotnici da kreira političku scenu ali i sistem bezbednosti u Srbiji.
DELOVANJE U SRBIJI, RADI “UDALJAVANJA” SRBIJE OD RUSIJE
Organizacije poput Atlantskog saveta i ISAC fonda doprinose tom cilju. Pored toga njihov zadatak je da što više udalje Srbiju od Rusije.
Atlantski savet se naravno otvoreno bavi promovisanjem NATO pakta u Srbiji i pored svih zločina koje je ova organizacija počinila i koje čini širom sveta.
ISAC fond se takođe bavi pitanjima bezbednosti i jedan od glavnih ciljeva mu je približavanje Srbije Evropskoj uniji i NATO paktu.
Ove organizacije su dobro poznate po svojoj rusofobiji.
ISAC fond sprovodi „nadzor nad rusko – srpskim odnosima.“
Ovaj projekat ISAC ostvaruje od septembra 2008. godine uz pomoć Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu.
Na svojoj internet stranici oni navode da je njihov poduhvat nastao iz potrebe da se rusko - srpski odnosi počnu sagledavati u realnoj i faktografskoj ravni, lišenoj krajnosti i mitova.
Zato im je glavni udar usmeren na negiranje srpsko – ruskog savezništva i zajedničke borbe dva bratska naroda.
U stvarnosti ISAC ne koristi faktografiju već zastupa stavove Vašingtona i Brisela koji su izrazito antiruski.
Među istaknutim funkcionerima ISAC fonda nalazi se Sonja Liht član njihovog međunarodnog saveta.
Ona je bila dugogodišnji rukovodilac Soroševog fonda u Srbiji.
U svojoj knjizi Dragan Filipović bivši načelnik Obaveštajne uprave Službe državne bezbednosti ističe:
“Sonja Liht, koja je sve vreme rata (1999.) bila u Beogradu, obavljala je na desetine telefonskih razgovora dnevno sa svojim prijateljima u inostranstvu, u kojima je, detaljno referisala o vrsti štete nanesene bombardovanim objektima, angažovanju lokalnih vlasti na otklanjanju štete, postotku oštećenja elektro i vodovodne mreže u napadnutim srpskim gradovima, o moralu stanovništva i spremnosti da se u ratu istraje, do procena koliko će još srpsko stanovništvo moći da izdrži, čega se građani Srbije najviše plaše i u kom pravcu treba preusmeravati dalje propagandno delovanje”.
I aktuelna ministarka energetike Zorana Mihajlović je saradnik ISAC - a.
Ona je baš i radila na projektu nadzora srpsko – ruskih odnosa od njegovog početka 2008. do 2010. godine.
Zorana Mihajlović je blizak saradnik Aleksandra Vučića i njih dvoje su zajedno u Srbiju doveli jednog od najvećih svetskih zagađivača – multinacionalnu kompaniju sa većinskim nemačkim udelom - RWE.
Ovaj potez je povučen kako bi se na perfidan način ograničio uticaj Gasproma u Srbiji, budući da je RWE njegov konkurent u energetskoj sferi.
Takođe, Zorana Mihajlović je jednostranim izmenama već usaglašenog sporazuma o isporuci ruskog gasa Srbiji, u želji da iz njega izbaci „Jugorosgas“ izazvala diplomatski skandal jer je Moskva odbila da potpiše takav izmenjen ugovor.
Njen šef u Srbiji Aleksandar Vučić otvoreno stavlja jalovu Evropsku uniju iznad svega.
Vašington u Srbiji i dalje ima brojne političare, privatne naoružane grupe i nevladine organizacije koje sprovode njegovu volju i štite njegove interese.
Američka hobotnica na taj način kontroliše srpsko društvo i usmerava ga u željenom pravcu.
©Geto Srbija
Нема коментара:
Постави коментар